On je sve­stra­ni umjet­nik, pi­še tek­sto­ve, kom­po­nu­je, sli­ka, glu­mi. Ne kri­je da vo­li da pe­gla, ši­je, sku­plja an­ti­kvi­te­te, pra­vi ptič­ja gni­je­zda... Ali to ni­je sve. Da­mir Ur­ban ra­di ono što vo­li, vo­li ono što ga ve­se­li, ali za nje­ga to ni­je umjet­nost već že­lja da se za­pra­vo igra, a to je je­di­ni na­čin, kako kaže, da sve bu­de iskre­no i isti­ni­to. On je mu­zi­čar sa rad­nim vre­me­nom, po­pod­ne je otac i su­prug spre­man da na­pra­vi ma­lo car­stvo za­ba­ve za sve čla­no­ve po­ro­di­ce i da u nje­mu od­ra­sta­ju si­gur­ni i za­šti­će­ni od vanj­skih uti­ca­ja i sa­vrem­nih teh­no­lo­gi­ja. Kre­a­tiv­no lu­di­lo ga či­ni ži­vim, auten­tič­nim i uspje­šnim autorom muzike što će po­di­je­li­ti sa cr­no­gor­skom pu­bli­kom na do­če­ku No­ve go­di­ne u Ko­to­ru.
– Si­gur­no je da je­sam sve­stran, ali ni­sam si­gu­ran da sam umjet­nik u sve­mu što ra­dim, ni­ti da je sve što „prč­kam” do­bro. Mo­gu­će da ima stva­ri ko­je o me­ni ne zna­te. Sad sam na­pra­vio ne­ko ma­lo po­zo­ri­štan­ce i sad me ve­se­li da pra­vim ne­ke ma­le li­ko­ve od kar­to­na. Zna­či ne­ka­kva mi­ni­ja­tur­na sce­na je u pi­ta­nju. Ali s ob­zi­rom na to da imam dje­cu i da se če­sto igra­mo, ne­kad ne­što ra­dim da bih nji­ma na­pra­vio gušt, on­da vi­dim da to i me­ne ve­se­li, on­da ra­dim ne­što dok to ne sa­vla­dam do ne­ke se­bi za­do­vo­lja­va­ju­će mje­re. To ni­je umjet­nost. To je že­lja da se za­pra­vo igra, a či­ni mi se kao je­di­ni na­čin da sve bu­de iskre­no i isti­ni­to.
Hr­vat­ski umjet­nik Da­mir Ur­ban u no­vo­go­di­šnjem in­ter­vjuu za „Dan” ot­kri­va po če­mu će pam­ti­ti 2018. go­di­nu, ka­ko uspi­je­va da sa­ču­va svoj auten­tič­ni iz­raz i emo­ci­ju, kao i da li je rok je­di­ni pra­vac kre­ta­nja u mu­zi­ci, kao i o in­spi­ra­ci­ji, set li­sti za Ko­tor...
Ovo je za Vas bi­la go­di­na ju­bi­le­ja, na­vr­ši­li ste po­la vi­je­ka ži­vo­ta, ali i dvi­je de­ce­ni­je od al­bu­ma „Že­na di­je­te”. Po če­mu će­te ipak naj­vi­še pam­ti­ti 2018. go­di­nu?
– S ob­zi­rom da se ci­je­log ži­vo­ta ba­vim po­slom ko­ji vo­lim i ko­ji je ujed­no i moj ho­bi, zna­či mo­ja naj­ve­ća lju­bav, na ne­ki na­čin mi je omo­gu­će­no, ali sam ne­gdje i sam ne­pri­sta­ja­njem na od­re­đe­ne kom­pro­mi­se do­pri­nio, to­me što sam za­i­grao u ovoj lu­tri­ji ži­vo­ta i sta­vio sve kar­te na je­dan broj, ri­ski­rao. Ne­ka­ko mi sve go­di­ne li­če jed­na na dru­gu, sve su pod­jed­na­ko li­je­pe i sva­ka jed­na za dru­gom me vo­de ka ne­ka­kvom ci­lju do ko­jeg ni ne že­lim sti­ći ni u pri­vat­nom, ni mu­zič­kom smi­slu. Pu­to­va­nje me ne­ka­ko vi­še pri­vla­či ne­go sti­ći na cilj. Ta­ko da u 2018. te­ško mo­gu ne­što iz­dvo­ji­ti po ne­če­mu po­seb­no. Sva­ka go­di­na ima, i do­brih i lo­ših stva­ri. Eto ima­li smo u po­ro­di­ci jed­nu jed­na­ko li­je­pu i stre­snu si­tu­a­ci­ju, ma­li sin je kre­nuo u vr­tić ove go­di­ne. Mo­gu re­ći da je nje­gov po­la­zak u vr­tić obi­lje­žio ovu go­di­nu i uči­nio je dru­ga­či­jom od ne­kih dru­gih. A za sve osta­lo smi­je­šno i ve­se­lo su se po­tru­di­li na­ši po­li­ti­ča­ri, kad ka­žem na­ši mi­slim na sve po­li­ti­ča­re u re­gi­o­nu, mo­žda čak i Evro­pi i svi­je­tu, jer ne znam vi­še ka­ko bih na­zvao nji­ho­vo dje­lo­va­nje i to što ni­ko od njih ne­ma ne­ku vi­zi­ju već se ba­ve od fejk nju­za do pu­kog pre­ži­vlja­va­nja ali u sop­stve­nim fo­te­lja­ma. Ne znam ka­ko se od­no­si­ti pre­ma nji­ho­vim po­stup­ci­ma osim sprd­njom.
Go­di­na­ma tra­je­te do­sled­no i auten­tič­no. U da­na­šnjem vre­me­nu, ka­da je mu­zi­ka da­le­ko od ono­ga što vi ču­va­te me­đu ži­ca­ma gi­ta­re tri de­ce­ni­je, ka­ko ste sa­ču­va­li svoj iz­raz i emo­ci­ju?
– Mo­žda sve te­že jer bo­rim se da me ne uhva­ti ma­lo­du­šnost, s ob­zi­rom na sta­nje u ko­jem se svi­jet na­la­zi. Ono što čo­vjek mo­že ura­di­ti je­ste da se okru­ži lju­di­ma ko­ji su slič­nog raz­mi­šlja­nja i slič­nog sen­zi­bi­li­te­ta. Ja sam sma­njio broj lju­di sa ko­jim se dru­žim i uz svo­ju po­ro­di­cu pri­ja­te­lje mo­gu pre­bro­ja­ti na pr­ste jed­ne ru­ke. Ta­ko u tom mom ma­lom svi­je­tu čo­vjek se us­pi­je sa­ču­va­ti i vri­je­me i do­ga­đa­ji pro­la­ze mi­mo nje­ga. S ob­zi­rom na to da sam van ci­je­log si­ste­ma me­ni se tu stva­ri pu­no ne mi­je­nja­ju jer ja dru­ga­či­je ni ne znam. Ne bih umio ra­di­ti po na­rudž­bi jer ja za­pra­vo to ne bih znao na­pra­vi­ti. Gle­da­ju­ći ta­ko ni­sam ni­ka­kav na­por ulo­žio da sa­ču­vam svoj iz­raz jer, u mom slu­ča­ju sve dru­go bi bi­lo na­por. Po­ku­šaj da se pri­la­go­dim sta­nju ili si­tu­a­ci­ji oko me­ne ili da za­do­vo­ljim od­re­đe­ne uku­se bi za me­ne pred­sta­vlja­lo ve­li­ki na­por.
Ne­ri­jet­ko vas zna­ju svr­sta­ti i u al­ter­na­tiv­nu mu­zi­ku. Na­i­me, vaš al­bum „Že­na di­je­te” je bio no­mi­no­van za Po­ri­na u ka­te­go­ri­ji naj­bo­lji rok i naj­bo­lji al­ter­na­tiv­ni al­bum, ko­ju ste od­bi­li. Mi­ri­te li se i ka­ko sa al­ter­na­tiv­nim prav­ci­ma?
– Svr­sta­li su nas u al­ter­na­tiv­nu mu­zi­ku jer se vo­de ti­me ka­ko ja iz­gle­dam a ne ka­ko pje­sme iz­gle­da­ju ili zvu­če. Čim vi­de ne­ko­ga sa na­u­šni­ca­ma ili će­la­vog po­go­to­vo ako do­đem u suk­nji ili ha­lji­ni on­da je to što ja ra­dim na­rav­no al­ter­na­tiv­na mu­zi­ka. Me­đu­tim, mu­zič­ke na­gra­de se ne bi tre­ba­le vo­di­ti ti­me, ni­su to mod­ne na­gra­de, ne­go mu­zič­ke, ni­su na­gra­de ne­kih dru­gih ži­vot­nih oda­bi­ra. Al­bum „Že­na di­je­te” ni­je bio ni po če­mu al­ter­na­ti­van, od pje­sa­ma „Ma­la tru­ba”, „Od­lu­čio sam da te vo­lim” ko­je za­do­vo­lja­va­ju for­mu i kri­te­ri­ju­me kla­sič­nih rok pje­sa­ma. Ako će­mo gle­da­ti tek­stu­al­no on­da Ar­se­na De­di­ća ni­ko ne bi mo­gao svr­sta­ti u al­ter­na­tiv­nu mu­zi­ku ali on je bio autor či­ji su tek­sto­vi i te ka­ko al­ter­na­tiv­ni, ba­rem u od­no­su na mo­je i po kva­li­te­tu i nje­go­vim mo­guć­no­sti­ma i ta­len­tu ali i po te­ma­ma o ko­ji­ma je pi­sao. Al­ter­na­tiv­na mu­zi­ka zna­či al­ter­na­tiv­na u od­no­su na ne­što što je tre­nut­no nor­mal­no, a s ob­zi­rom na to da su se te pje­sme vr­tjele po ra­di­ju za­do­vo­lja­va­ju i po du­ži­ni tra­ja­nja kla­sič­nu for­mu rok pje­sme. Bi­lo me sra­mo­ta ki­ti­ti se ne­čim što ne za­slu­žu­jem i što ne­ma po­tre­be pri­sva­ja­ti.
Da li je rok je­di­ni pra­vac va­šeg kre­ta­nja u mu­zi­ci?
– Na­rav­no da ni­je rok je­di­ni pra­vac, čak ka­ko vri­je­me ide sve ma­nje je. Se­bi sam na­bio rad­no vri­je­me, go­to­vo sva­ko ju­tro ra­dim od 8 do 3, ne ko­pam na­rav­no, ali ra­dim ono što vo­lim i što že­lim i što me ve­se­li, sva­ko­dnev­no učim i to mi je omo­gu­ći­lo da se kre­ćem i pre­la­zim iz jed­nog prav­ca u dru­gi. Kad je čo­vjek na po­čet­ku on­da je na po­čet­ku i sa zna­njem i sa onim što je pro­ži­vio u ži­vo­tu. Kad se okre­ne una­zad vi­di ko­li­ko je to ma­lo vre­men­skog i ži­vot­nog pro­sto­ra. On za­pra­vo kad po­gle­da is­pred se­be vi­di sa­mo bu­duć­nost a kad po­gle­da iza se­be tek stva­ra svo­ju pro­šlost. I na­rav­no da je on­da mu­zi­ka pu­na ener­gi­je. Ma­štaš o ne­če­mu što će tek do­ći i iza­zi­vaš bu­du­će vri­je­me, a ka­ko je čo­vjek sve sta­ri­ji, is­pred nje­ga je sve ma­nje, a za­pra­vo ve­ći­na nje­go­vog vre­me­na je iza nje­ga pa se če­sto za in­spi­ra­ci­jom po­se­že i okre­će una­zad. Ta­ko da imam pu­no vi­še te­ma ne­go kad sam imao 20 go­di­na i to me tje­ra da i dru­ga­či­jom mu­zi­kom pod­lo­žim te tek­sto­ve. Da­nas mi ni­je stra­no čak ra­di­ti in­stru­men­tal­nu mu­zi­ku ili sa­mo pi­sa­ti, ili čak mo­žda sa­mo iz­go­vo­ri­ti od­re­đe­ni tekst a ne pje­va­ti. Ta­ko­đe da­nas mo­gu pje­va­ti ne­ki tekst ko­ji mi je ne­kad bio smi­je­šan ili pot­pu­no ne­pri­ro­dan. Ne znam da li sta­rim ali ne­ka­ko se tru­dim da stal­no učim ne­što no­vo i dok učim osje­ćam se živ, a ne na­ru­ša­vam ne­ku lje­stvi­cu ko­ju sam se­bi po­sta­vio ni­ti po­di­la­zim ni­ko­me.
Da li in­spi­ra­ci­ja za ne­ku pje­smu ži­vi du­go u va­ma i sa va­ma i ko­ji je to mo­me­nat ka­da je bu­kval­no sa­mo pre­sli­ka­te na pa­pir. Da li pje­sme tr­pe ka­sni­je ne­ke iz­mje­ne? Ka­da ste naj­in­spi­ra­tiv­ni­ji, ko­je do­ba da­na ili go­di­ne?
- Na­pra­vio sam u ži­vo­tu ja­ko pu­no to­ga ta­ko da ne po­sto­ji ne­ko pra­vi­lo ka­ko pje­sma i kad na­sta­je i na ko­ji na­čin. Sva­ka pje­sma ima svo­ju pri­ču. Ne­ke tek­sto­ve sam na­pi­sao pot­pu­no ne­svje­stan što za­pra­vo pi­šem. Ne­ke teksto­ve sam no­sio ja­ko du­go u se­bi i iz­ba­cio ih tek kad se do­volj­no to aku­mu­li­ra­lo i kad sam do­volj­no pro­mi­slio. Ne­ke pje­sme su do­ži­vje­le vi­še ob­li­ka, ne­ke su na­sta­le na je­dan na­čin u ad hok pa sam ih na­kon se­dam da­na išao mi­je­nja­ti i do­ra­đi­va­ti, pa sam ih po­tom na­kon mje­sec da­na na­do­gra­dio. Ne­kad pje­sma što tra­je pet mi­nu­ta na­sta­ne za mi­nut ili dva. Sva­ka pje­sma ima dru­ga­či­ju pri­ču i kad do­đe vri­je­me za nju to se do­go­di pri­rod­no. Ne­ke pje­sme tr­pe pro­mje­ne a ne­ke ne, ne­ke osta­nu tač­no ona­kve bez gre­ške ili dvo­u­mlje­nja. Ne­ki­ma iz­ba­cu­jem če­sto i vi­še ki­ti­ca. Ne­mam isti re­cept ko­ji bih mo­gao pri­mi­je­ni­ti na sva­koj pje­smi. Ni in­spi­ra­ci­ja ne­ma pra­vi­la, ali ka­da sam bio mla­đi ra­dio sam na­ve­če i po no­ći, jer i kon­cer­ti su bi­li u ve­čer­njim sa­ti­ma. Me­đu­tim ka­ko sam sta­ri­ji pje­sme na­sta­ju uju­tru kad ja ra­dim, po­pod­ne sam ne­ka­ko po­ro­dič­ni čo­vjek. Pje­sme na­sta­ju sve ra­ni­je i ra­ni­je, ali ne u šest uju­tru jer sam tek do­šao iz gra­da. Na­sta­ju kad se pro­bu­dim i dokme još ni­je no­ka­u­ti­rao svi­jet on­da u tom sta­nju po­lu­svi­je­sti po­ku­ša­vam što du­že da za­dr­žim taj tren i ta­da na­sta­je naj­ve­ći broj pje­sa­ma.
Gla­som ne­kad pod­sje­ti­te na Džo­ni­ja Štu­li­ća. Da li vam go­de po­re­đe­nja? Ima­te li uop­šte uz­o­re u mu­zi­ci?
– Da moj glas pods­je­ća na Džo­ni­ja ni­je mi to ni plus ni mi­nus. On je je­dan od naj­va­žni­jih auto­ra sa na­ših pro­sto­ra. Nje­go­vo dje­lo iz­u­zet­no ci­je­nim iako ni­sam ne­ki fan, ne znam ni pre­vi­še pje­sa­ma ali je bi­lo ne­mo­gu­će pre­sko­či­ti nje­ga i nje­gov opus. Ski­dam ka­pu.Ne­ki­ma li­čim na Ma­si­ma Sa­vi­ća, ne­ko­me na Sko­ta Vo­ke­ra. Ne­ka­da su me ner­vi­ra­le ta po­re­đe­nja s ob­zi­rom na to da sma­tram da sa nji­ma ne­mam ni­šta ni u autor­skom ni u iz­vo­đač­kom smi­slu. Mo­žda je sa­mo bo­ja gla­sa ta ko­ja pod­sje­ća. Da znam pje­va­ti dru­ga­či­je ja bih to pro­mi­je­nio ali ne znam. Pje­vam ta­ko i ne­ma mi po­mo­ći. Uzo­ri se mi­je­nja­ju kroz vri­je­me. One ko­je sam vo­lio kao kli­nac da­nas uop­šte ne slu­šam. Ko­li­ko god sam pri­je ci­je­nio iz­vo­đa­če ko­ji se ne mi­je­nja­ju ko­ji uvi­jek zvu­če isto i ko­ji nje­gu­ju svoj stil i ne mi­je­nja­ju ni­ti zvuk ni­ti tek­sto­ve ni­ti mu­zi­ku i ta­ko gu­de 30 god. Ka­ko sam sta­ri­ji sve se okre­nu­lo. Vi­še ne vo­lim one ko­ji se ne mi­je­nja­ju, ko­ji ne pu­tu­ju kroz vri­je­me. Vo­lim i ci­je­nim one ko­ji su go­mi­la­ju­ći is­ku­stva mi­je­nja­li i svoj mu­zič­ki iz­raz. Zna­či uz­o­re bo­lje da ne na­bra­jam jer će mi mo­žda za dvi­je go­di­ne bi­ti žao.
Opro­ba­li ste se na fil­mu i u po­zo­ri­štu. Glu­mi­li ste u So­fo­klo­voj „An­ti­go­ni” za­jed­no s Ra­de­tom Šer­be­dži­jom, po­ja­vi­li se u fil­mu Ni­ko­le Vuk­če­vi­ća na fil­mu „Dje­ča­ci iz uli­ce Mark­sa i En­gel­sa”. Da li ste ima­li po­nu­da da stva­ra­te mu­zi­ku za film ili po­zo­ri­šte i ko­li­ko je ona za­htjev­ni­ja?
– Glu­mio sam u ne­kim pred­sta­va­ma u Hr­vat­skom na­rod­nom ka­za­li­štu. S pred­sta­vom Da­ma s ka­me­li­ja­ma sam imao ne­bro­jeno iz­vo­đe­nja. U fil­mo­vi­ma su to uglav­nom bi­le ma­le ulo­ge. Ve­se­li me sve što je no­vo i u če­mu po­sto­ji mo­guć­nost da uđem na, za me­ne, ne­po­zna­tu te­ri­to­ri­ju i na­u­čim ne­što no­vo u ži­vo­tu. Imao sam vi­še po­nu­da za stva­ra­nje mu­zi­ke za film, upra­vo ra­dim mu­zi­ku za je­dan. Ra­dio sam čak i za ne­ke ba­let­ske pred­sta­ve. Me­đu­tim je­dan od pro­ble­ma je taj što je ci­je­la pro­duk­ci­ja u ovom re­gi­o­nu ma­la, ma­nja ne­go što bi tre­ba­lo da bu­de, ali to je uglav­nom fi­nan­sij­ski pro­blem. Ma­da s ob­zi­rom da ja ži­vim u Ri­je­ci, ne u Za­gre­bu ne sri­je­ćem lju­de na ka­fa­ma pa im i ne pa­dam na pa­met, ali imam do­volj­no po­nu­da pa me sva­ki ta­kav iz­let ve­se­li. Na ne­ki na­čin ra­di­ti za po­zo­ri­šte po­mo­že mi u odr­ža­va­nju men­tal­ne mu­zič­ke hi­gi­je­ne i sva­ki put kad se vra­tim ben­du ja sam ne­ka­ko dru­ga­či­ji kao da sam na­pra­vio in­ven­tu­ru sve­ga i ta­da obič­no po­či­nje­mo s no­ve tač­ke.
„Bu­di mo­ja vo­da” iz ‚`93. je je­dan od van­vre­men­skih hi­to­va po ko­joj ste i te ka­ko pre­po­zna­ti u re­gi­o­nu. Ko­ju vi svo­ju pje­smu sma­tra­te naj­ve­ćim hi­tom?
– Je­ste je­dan od naj­pre­po­zna­tlji­vi­jih u ko­ji­ma sam ko­a­u­tor ili ko­ju sam iz­vo­dio. Te­ško mi je re­ći ko­ja je pje­sma naj­ve­ći hit. „Mje­sto za me­ne” po re­ak­ci­ji lju­di je naj­slu­ša­ni­ja, u ne­kim mje­sti­ma je to „Ma­la tru­ba”, ne­gdje „Blek ta­tu” ne­gdje „Od­lu­čio sam da te vo­lim”. Sva­ki grad ima svoj sen­zi­bi­li­tet pa i lju­di i svi pro­na­đu dru­gog fa­vo­ri­ta. Ne­kad se iz­ne­na­dim ko­li­ko je to raz­li­či­to, a slič­no.
Po­sto­ji li pje­sma ko­ja je va­ma naj­dra­ža i naj­bo­lja? A po­sto­ji li ne­ka za ko­ju se Vaš i ukus pu­bli­ke ne po­kla­pa­ju?
- Uvi­jek mi je na­jdra­že ono zad­nje što ra­dim za­to što je lin­ka­no upra­vo za to. Ta po­sled­nje na­pi­sa­no je ta­čan od­raz vre­me­na u ko­jem se na­la­zim i u ko­jem ži­vim. Ne­ke svo­je mi­sli ko­je sam sad na­pi­sao dra­že su mi od ono­ga od pri­je 10 go­di­na, a on­da i te pje­sme osta­re na ne­ki na­čin i po­sta­ju mi dra­ge ne­ke dru­ge. Što se uku­sa ti­če pje­sme su ta­kve ka­kve i tre­ba da bu­du. Ja­sno je da ne­ke za­htjev­ni­je pje­sme tra­že ve­ći na­por pu­bli­ke i ja­sno je da će lo­ši­je pro­ći od pje­sa­ma ko­je ula­ze u uho na pr­vo slu­ša­nje. Ako pu­bli­ka ni­je shva­ti­la pro­blem je u me­ni ili zbog mog ve­li­kog oče­ki­va­nja ili ve­li­kih am­bi­ci­ja ili sam jed­no­stav­no na­pra­vio lo­šu pje­smu. Ako je pje­sma do­bra i ako sve šti­ma pu­bli­ka će na­ći put do nje.
S ob­zi­rom na to da umjet­nik stva­ra mu­zi­ku u tre­nu­tku u ko­jem ži­vi, da je ona od­raz kul­tu­re, po­li­ti­ke i dru­štva, da li u nji­ma ima mje­sta za auto­bi­o­ga­fi­ju? Ko­li­ko su va­še pje­sme lič­ne?
– Sve pje­sme su u mom slu­ča­ju lič­ne ri­jet­ko pi­šem o tu­đim is­ku­stvi­ma. Zna­ju se stva­ri po­mi­je­ša­ti. Re­ci­mo mo­žda i kre­nem od si­tu­a­ci­je ko­ja se de­si­la ne­koj me­ni bli­skoj oso­bi ali na kra­ju to uvi­jek pro­vu­čem kroz lič­ni osje­ćaj. Re­ci­mo da ne­koj dra­goj oso­bi umre ne­ko bli­zak na­rav­no da ću pi­šu­ći o gu­bit­ku te oso­be uvu­ći i svo­ja sje­ća­nja i svo­ja sje­ća­nja na ta­kav gu­bi­tak. Sve pje­sme su slič­ne čak i kad pi­šu o tu­đim ži­vo­ti­ma ja ih pro­vu­čem kroz mo­je is­ku­stvo.
Po­čet­kom 2018. go­di­ne ste iz­da­li pje­smu „Ku­ća sje­ća­nja” po­sve­će­nu mu­zič­kim ve­li­ka­ni­ma. Spot ste uči­ni­li ta­kvim da „ne sme­ta­te u slu­ša­nju pje­sme”. Da li sma­tra­te da se da­nas mu­zi­ka vi­še gle­da ne­go slu­ša?
- Da mu­zi­ka se u sva­kom slu­ča­ju mo­že ko­nzu­mi­ra­ti is­klju­či­vo slu­ša­njem. Ovo što se slu­ša i gle­da to je već ne­ki dru­gi me­dij, ne­ka dru­ga umjet­nost i ču­la. Ono što je pro­blem je što da­nas pje­sma mo­ra nu­žno ima­ti spot jer se ne­će za­vr­tje­ti ni­gdje. Sve plat­for­me i svi me­di­ji na in­ter­ne­tu su da­nas vi­zu­el­ni i oni tra­že jed­no­stav­no ne­ku sli­ku, ma­kar fo­to­gra­fi­ju. Ri­jet­ko ko slu­ša mu­zi­ku za­tvo­re­nih oči­ju. De­ša­va­ju se pro­mje­ne ali ni­je to lo­še ni­ti mo­že bi­ti do­bro. Na­čin na ko­ji se mu­zi­ka kon­zu­mi­ra se mi­je­nja. Na­ka­da smo i mi slu­ša­li plo­če, pa ka­se­te, pa ce­de­o­ve, sad je to ma­lo dru­ga­či­je. Put ni­je go­tov i to će se mi­je­nja­ti. Isto ne­ki ri­vajvl lju­di ko­ji su pre­za­si­će­ni vra­ća­ju se gra­mo­fo­ni­ma. Pro­da­ja plo­ča opet se po­ve­ća­va u svi­je­tu. Naj­ra­đe bih da su stva­ri iste ali bo­lje da se ti­me ne op­te­re­ću­jem ne­go da ra­dim i da­lje svo­je.
Sko­ro 10 go­di­na ste bi­li dio La­u­fe­ra, po­tom ste za­plo­vi­li so­lo vo­da­ma? Me­đu­tim i da­lje ni­ste sa­mi, sa­da vas pra­ti Če­tvor­ka. Da li vas je rad u gru­pi pro­mi­je­nio?
– Do­bro je ima­ti bend i ra­di­ti sa ve­ćom sku­pi­nom lju­di i pre­i­spi­ta­ti svo­je ne­ke ar­gu­men­te. Stra­šna je stvar kad do­đeš sa ne­kom ide­jom ili ski­com pje­sme ili de­mo snim­kom a on­da pet, se­dam, de­set ili ko zna ko­li­ko lju­di s ko­ji­ma ra­diš da­ju do­pri­nos to­me i on­da se zna do­go­di­ti ču­do. Ja uvi­jek ra­dim sa ve­ćom gru­pom lju­di i to me mo­tiv­iše i gu­ra na­pri­jed. Sam na­sta­nak pje­sa­ma je uvi­jek isti, de­si se u če­ti­ri zi­da, u ne­ko vri­je­me kad si sam. Na po­čet­ku si sam i se­bič­no ču­vaš sa­mo za se­be pa je do­neseš lju­di­ma ko­ji­ma vje­ru­ješ. Isto kao kad maj­ka ro­di di­je­te, po­sto­ji ve­za sa­mo iz­me­đu njih, a po­sle je­dan dio pre­u­zme vr­tić, pa ba­ke, pa ško­la, pa dru­štvo. Ta­ko je s ben­dom.
No­vo­go­di­šnja če­stit­ka či­ta­o­ci­ma Da­na...
- Svim či­ta­o­ci­ma „Da­na” že­lim uspje­šnu, li­je­pu i uz­bu­dlji­vu No­vu 2019...
D.T.

Best of li­sta za Ko­tor
Da li je plej li­sta za Ko­tor sa­sta­vlje­na??? Šta mo­že pu­bli­ka oče­ki­va­ti? Spre­ma­te li nam ka­kva iz­ne­na­đe­nja?
– Sve će­mo da­ti od se­be i bi­će­mo naj­bo­lji u tom tre­nut­ku i si­gur­no ne­će bi­ti kom­pro­mi­sa u bi­lo kom smi­slu. Iz­ne­na­đe­nja pre­sta­ju ako pri­ča­mo o nji­ma. Mo­gu re­ći da će to bi­ti kon­cert best of li­sta. Po­ku­ša­će­mo u tom vre­me­nu od­svi­ra­ti naj­vi­še pje­sa­ma ali mi ne bi bi­li mi da unu­tra ne uba­ci­mo ne­što sa­svim po svom što će ve­se­li­ti mo­žda sa­mo nas. Kad čo­vjek svi­ra u klu­bu tu se mo­že sva­šta na­pra­vi­ti ali ka­da svi­raš na tr­gu mo­ra­mo se po­tru­di­ti da od­svi­ra­mo što po­zna­ti­je pje­sme i za­dr­ži­mo lju­de u do­brom ras­po­lo­že­nju i na­pra­vi­mo do­bar te­ren iz­vo­đa­či­ma ko­ji će do­ći po­sle nas...


Pre­ma­li smo za ga­ba­ri­te zvi­je­zda
Jed­nom ste iz­ja­vi­li da „ni­ste ro­đe­ni mu­zič­ki ta­le­nat” ali vas je ipak lju­bav pre­ma mu­zi­ci uči­ni­la naj­bo­ljim? Da li ste svje­sni uspje­ha? Sma­tra­te li se­be zvi­je­zdom?
– Si­gur­no ni­sam ro­đe­ni ta­le­nat. Ja sam čo­vjek ko­je­ga za­ba­vlja da se ne­što kre­a­tiv­no ra­di, da se ne­što „prč­ka” i da svoj mo­zak za­po­slim. Ta­ko je i s mu­zi­kom, ali s ob­zi­rom na to da već du­go svi­ram u to­me sam i na­pre­do­vao. Bi­lo bi smi­je­šno da ni­sam na­pre­do­vao da ni­šta ni­je­sam na­u­čio, ali ni­šta čud­no se ni­je de­si­lo i svje­stan sam da su pje­sme do­šle do lju­di i da su ne­ke dje­lo­va­le na ne­či­ji ži­vot, ali ne sma­tram se­be zvi­je­zdom. Pre­ma­li smo mi svi za­jed­no da bi mo­gli pri­ča­ti o ga­ba­ri­ti­ma zvi­je­zde. S dru­ge stra­ne za 50 go­di­na ni­ko me se ne­će sje­ća­ti. Čim pre­đem u Ita­li­ju ni­ko ni ne zna ko sam ta­ko da bio bih zreo za psi­hi­ja­tra kad bih se­be u ta­ko ma­lim mje­ri­li­ma izvdo­jio od osta­lih. S dru­ge stra­ne ba­vim se onim što vo­lim. Kao što bi bi­lo su­lu­do da se dok­tor ili či­sta­či­ca, ili in­že­njer ili bi­lo ko ko ra­di ono što vo­li sma­tra­ zvi­je­zda­ma.


Ri­ječ mo­ra bi­ti iz­go­vo­re­na ili od­pje­va­na
Vo­li­te da či­ta­te, vo­li­te da pi­še­te, je­ste li nam sve re­kli va­šim sti­ho­vi­ma ili nam spre­ma­te ne­ki knji­žev­nu po­sla­sti­cu?
– Ne spre­mam po­sla­sti­cu. Te­ško me­ne za­ni­ma pi­sa­ni me­dij ili ri­ječ ko­ja ne­će bi­ti iz­go­vo­re­na što ne zna­či da ne­će. Na­pi­sao sam u zad­njem pe­ri­o­du do­sta to­ga što ne ula­zi u for­mu ben­da ili ta­kvog iz­ra­za i na­pra­vio sam pi­sa­no mu­zič­ki pro­jekt ko­ji ne­će do­bi­ti kon­tu­re. S ob­zi­rom da su te pje­sme dru­ga­či­jih kon­tu­ra ne mo­gu se pre­zen­to­va­ti kao kla­sič­ne, a ni­su ni knji­ga, jer po­sto­ji mu­zič­ka pod­lo­ga ko­ja ih pra­ti. Ne­ka­ko za te pri­če i pje­sme mo­ram na­ći okvir. Mo­žda okvir ni­je pra­va ri­ječ, jer okvir je ne­što što ih ogra­ni­ča­va. Mo­ram na­ći me­dij, da li kre­nu­ti pre­ma po­zo­ri­štu ili fil­mu, na ko­ji na­čin ih uob­li­či­ti ti­me se još ba­vim. Ali pje­sme su sni­mlje­ne i za­vr­še­ne sa­mo još da na­đem na­čin ka­ko ih pre­zen­to­va­ti, a da ne iz­gu­bim ili rad ili ja ili na kra­ju pu­bli­ka.